Свилеува је насеље у Србији у општини Коцељева у Мачванском округу. Друго је по величини село у Србији.
Према Свиштовском Миру и оној незнатној аутономији, коју признаваше уговор овластима Београдског Пашалука, Тамнава се подели на две кнежине, на шабачку и ваљевску Тамнаву; у њима се поставише народни кнежеви, којим би стављано у задатак да бране Пашалук од насртаја бесних јаничара и дугих турских пустолова, који би под видом тражње неких својих ранијих, тада изгубљених права, беху опасност по утврђени ред у Пашалуку. Народни кнежеви из тога доба били су: Алекса Ненадовић из Бранковине и Ранко Лазаревић из Свилеуве, који обојица због велике љубави према свом народу и његовој слободи и због пријатељства с представником највише турске власти у пашалуку, бегоше и прве жртве јаничарске обести. Кнез Ранко погибе усред града Шапца 2. марта 1800. године, а кнез Алекса 23. јануара 1804. године. Крв ове двојице невино погинулих народних кнежева и љубимаца подигла је јопш већу мржњу у народу против Турака и мало је требало, па да дође до правог устанка.
Кад месеца фебруара 1804. године устаде Шумадија противу Турака, тада Ваљевци бише међу првима, који под воћством Јакова Ненадовића, његовог знаменитог синовца синовца Проте Матеје и осталих кнежева, придружише се устанку. Па ни Тамнавци не изосташе од својих суседа, него полетише одмах под заставу Јаковљеву или се отпочеше орикупљати под заставу другог знаменитог Тамнавца попа Луке Лазаревића из Свилеуве. Уз Луку сакупио се и шабачки део Тамнаве, а уз Јакова ваљевски и оба удружени имадоше одмах првих дана, да опробају своју ратну срећу на Дугим Њивама у Свилеуви, противу зворничког паше Али-бега Видајића. Ратна срећа би на страни удружених Тамнаваца и бег Видајић мораде се вратити натраг откуда је и дошао.
Па не само у Свилеуви, него и на Бељину, Чучугама, Братачићу, Буковици, Мишару, Лозници, Лешници Тамнавци осветлаше образ и себи и својим потомцима и доказаше, да се у њима није угасила љубав према слободи и витештву. Много је Тамнаваца крвљу својим и костима залило свако бојно поље у данашњој Србији. Прота Матеја и поп Лука имали су и честитих својих сарадника, Тамнаваца, чија су имена вредна помена: Исаило Лазић из Кртинске, Петар Ерић из Звечке, поп Леонтије Марковић из Уроваца, Живан Петровић из Каленића, Васиљ Павловић из Бајевца, Ђура Костић из Црвене Јабуке, Игуман Јеремија из Грабовца, Милован Зујаловић из Тулара, Живко Дабић из Голе Главе, Јован Томић-Белов из Доњег Црниљева, Михаило Глувац из Каменице, Раде Радосављевић из Голочела и др.
Према попису из 2002. било је 1807 становника (према попису из 1991. било је 2274 становника)
Према Свиштовском Миру и оној незнатној аутономији, коју признаваше уговор овластима Београдског Пашалука, Тамнава се подели на две кнежине, на шабачку и ваљевску Тамнаву; у њима се поставише народни кнежеви, којим би стављано у задатак да бране Пашалук од насртаја бесних јаничара и дугих турских пустолова, који би под видом тражње неких својих ранијих, тада изгубљених права, беху опасност по утврђени ред у Пашалуку. Народни кнежеви из тога доба били су: Алекса Ненадовић из Бранковине и Ранко Лазаревић из Свилеуве, који обојица због велике љубави према свом народу и његовој слободи и због пријатељства с представником највише турске власти у пашалуку, бегоше и прве жртве јаничарске обести. Кнез Ранко погибе усред града Шапца 2. марта 1800. године, а кнез Алекса 23. јануара 1804. године. Крв ове двојице невино погинулих народних кнежева и љубимаца подигла је јопш већу мржњу у народу против Турака и мало је требало, па да дође до правог устанка.
Кад месеца фебруара 1804. године устаде Шумадија противу Турака, тада Ваљевци бише међу првима, који под воћством Јакова Ненадовића, његовог знаменитог синовца синовца Проте Матеје и осталих кнежева, придружише се устанку. Па ни Тамнавци не изосташе од својих суседа, него полетише одмах под заставу Јаковљеву или се отпочеше орикупљати под заставу другог знаменитог Тамнавца попа Луке Лазаревића из Свилеуве. Уз Луку сакупио се и шабачки део Тамнаве, а уз Јакова ваљевски и оба удружени имадоше одмах првих дана, да опробају своју ратну срећу на Дугим Њивама у Свилеуви, противу зворничког паше Али-бега Видајића. Ратна срећа би на страни удружених Тамнаваца и бег Видајић мораде се вратити натраг откуда је и дошао.
Па не само у Свилеуви, него и на Бељину, Чучугама, Братачићу, Буковици, Мишару, Лозници, Лешници Тамнавци осветлаше образ и себи и својим потомцима и доказаше, да се у њима није угасила љубав према слободи и витештву. Много је Тамнаваца крвљу својим и костима залило свако бојно поље у данашњој Србији. Прота Матеја и поп Лука имали су и честитих својих сарадника, Тамнаваца, чија су имена вредна помена: Исаило Лазић из Кртинске, Петар Ерић из Звечке, поп Леонтије Марковић из Уроваца, Живан Петровић из Каленића, Васиљ Павловић из Бајевца, Ђура Костић из Црвене Јабуке, Игуман Јеремија из Грабовца, Милован Зујаловић из Тулара, Живко Дабић из Голе Главе, Јован Томић-Белов из Доњег Црниљева, Михаило Глувац из Каменице, Раде Радосављевић из Голочела и др.
Према попису из 2002. било је 1807 становника (према попису из 1991. било је 2274 становника)
| Етнички састав према попису из 2002.[2] | ||||
|---|---|---|---|---|
| Срби | 1.790 | 99,05% | ||
| Роми | 6 | 0,33% | ||
| Црногорци | 2 | 0,11% | ||
| Југословени | 2 | 0,11% | ||
| Руси | 1 | 0,05% | ||
| непознато | 5 | 0,27% | ||
Najlepse selo!
ОдговориИзбриши